– Idemo kod mog ujaka na selo! – uzviknula je ushićeno moja bivša supruga Vesna.
– U koje selo? – pitao sam.
– U Prislonicu.
– Gde je to?
– Кod Čačka, pobogu! – rekla je tonom kao da ne znam gde je Venecija.
– Čuo sam. – klimnuo sam glavom.
– Naravno da si čuo za Prislonicu.
– Čuo sam za Čačak. – Rekao sam postiđen.
– Gospode!
Nakon dva dana dve putne torbe ubacio sam u lift. Tu su i tast i tašta. Svi krećemo na put. Svi su bili ushićeni što ćemo prvomajske praznike provesti na selu, a ja što mi je Politika objavila pesmu. To su bili moji počeci. Objaviti pesmu u Politici s nepunih trideset godina bila je velika stvar. Poneo sam primerak od kog se neću odvajati, s kojim ću zaspati. Bio sam ubeđen da objavljivanjem moje pesme, svetska književnost dobija novi tok i da mi mrtvi Puškin zavidi na nebesima.
Nakon tri sata vožnje, s glavnog druma smo skrenuli ka selu.
– Ovo je vo! – uzviknuo sam značajno, gledajući kroz prozor, kao da sam u kvizu Milioner pogodio ime strelca četvrtog gola za Кanarska ostrva. Tašta se prekrstila. Tast je uzdahnuo i pitao kći:
– Gde ga nađe, molim te…
– Slušaj, – rekla mi je mlada supruga – ako možeš tamo bez izliva znanja, da se ne čude. Tamo se niko ne čudi što je vo jednostavno vo.
– Nisam se čudio. Samo sam konstatovao. – branio sam se.
– Slušaj, – nastavila je – oni tamo sada grade kuću. Кad se na selu gradi kuća onda pomažu svi. I žene, čak i deca. Tako da nećeš baš biti okružen pažnjom. Čitaj nešto. Snađi se.
I stigli smo. Veseli žagor u dvorištu. Rukovanje. Zagrljaji. Ljubljenje. Ljubio sam se sa znanim i neznanim. Takav je red. Gledali su me znatiželjno. Bio sam ubeđen da je celo selo kupilo tog jutra Politiku. Odmeravali su me. Neko je nešto nekom šapnuo. Osmehivao sam se svima, kao zarobljenik koji ne zna šta će se desiti.
– Ovaj je jak. – na kraju prozbori radosno jedan od domaćina.
– Nije jak – skočio je dobri tast Stevan u moju odbranu. – On neće raditi ništa. On ne zna da radi ništa.
– Pardon! – rekao sam uvređen.
– On je – nastavio je tast – dva metra poezije. Ništa teže od olovke nije digao. Samo bi nešto pokvario.
– Dobro – rekao je pomirljivo ujak supruge – znam šta može da radi. Nek čuva prase!
– Šta da radim? – zgranuo sam se.
– Vidi sinko, ovde je običaj kad se gradi kuća, da se peče prase. Upravo smo ga stavili na ražanj. Ti ćeš da sedneš pored njega na hoklicu i da ga, dok mi budemo radili, čuvaš. Jasno?
– Jasno. – rekao sam, mada mi ništa nije bilo jasno.
– Tako, sedi tu, evo flaše rakije, evo čašice i zovi nas kad bude bilo pri kraju. Dogovoreno?
– Jeste, ujko.
– Živeli, ujkino! – kucnuli smo se, ispili čaše do dna i on je otišao. Svi su ustvari otišli pedeset metara dalje do kuće na čije se zidove stavljala ploča. Svi su bili vredni, nešto nosili, odnosili, galamili.
Gledao sam manje u prase a više u Politiku. Divio sam se svojoj pesmi. Gledao svoje ime ispod stihova. Nasuo sam još jednu. Bio sam ubeđen da sam najbolji pesnik u Beogradu. Setio sam se priče da je Branko Ćopić, kad mu je Politika objavila prvi put pesmu, na kiosku kupio deset primeraka. Talas kiseonika iz zelenih krošnji me je opijao, pomešan s mirisom srpske šljivovice. Nasuo sam još jednu. Samo mi nije bilo jasno zašto neko mora da čuva prase. Počeo sam da govorim sam sa sobom. Svašta, šaputao sam, zašto da ga čuvam? Zašto bi neko utrčao u dvorište i ukrao prase? Bilo mi je nezamislivo da lopov trči kroz selo s prasetom u rukama. Još jednu sam nasuo. Gledao u Politiku. Sad sam već bio siguran da sam najbolji u Srbiji. I šire. Nakon sat vremena mi se učinilo da je prase gore belo a ispod crne boje. Ali, nije moj posao da razmišljam o tome. Moj posao je da ga čuvam. Ipak, uzviknuo sam:
– Ujkoooooo!
– Moliiiiiiim?
– Dođiiiii!
– Evooooo!
Još jednu sam nasuo i primetio da je u flaši ostalo malo šljivovice. Pokušao sam da ustanem sa male stolice ali niusam mogao. Čuo sam ujaka kako viče:
– Aiiiiiiii!!!!
Onda je viknuo ko da ga je pogodio metak:
– Jooooj!
Svi su dotrčali. Dva snažna čoveka su mi pomogla da ustanem. Jedan je rekao:
– Pa što ga nisi okretao?
– Pa rekli ste da ga čuvam. – branio sam se.
– Pa to se tako kaže nesrećo. Da ga čuvaš, okrećeš. Aiiiiiiii!
Odneli su me do neke sobe i položili na krevet. Čvrsto sam držao Politiku na grudima. Hteli su da je stave na sto, ali je nisam dao. Кroz prozor su se čuli glasovi:
– Gde ga nađe? (Tu sam rečenicu još u kolima čuo).
– Ako! Tako vam i treba! Da vam dete iz grada čuva prase! – rekla je jedna žena.
– To nije dete nego magarac. – čuo sam glas ujaka.
Video sam suprugu kako ulazi u sobu:
– Ovako me još niko nije obrukao!
Polako sam tonuo u san. U velikoj sam se nepravdi prevrtao. Svi su bili ljuti, a niko mi nije rekao da se to okreće. Čuo sam da ulazi u sobu i ujak:
– Pa što ga nisi okretao?
– Zato što ne znate da se izražavate, gospodine.
– Zbog vas koji znate ova Srbija najeba skroz!
Onda sam zaspao.

Nedeljko Popadić