Василије Јовановић, како гласи световно име светог Василија, рођен је 1610. године у Мркоњићима у Херцеговини. Био је епископ захумски и скендеријски. Као архијереј становао је у манастиру Тврдошу, а када је манастир разорен од Турака, сели се у Острог где умире 1671-ве. Ту се чувају светитељске мошти.

О духовима народ долази са разних страна да посети светитељеве мошти и дарује манастир прилозима.
Велики број православних поповаца слави овај дан као крсну славу. Неки се на светог Василија заветују због своје или болести у кући да ће на духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи.
Често се догађа да се заветују и католици и муслимани јер су сви у овом крају уверени у велике чудотворне моћи светог Василија, па тако верују да све ствари које преноће код моштију свеца лече све болести.
Памук, уље и тамјан који су ношени у Острог чувају се за „не дај Боже”. Онај ко се заветује да посети мошти светог Василија, наредног дана започиње пост. Неки једнониче, а у манастиру се сви причешћују.
Народна прича описује светог Василија као суровог праведника.


Једна од прича одржана до данас казује: „Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са калуђером. Једнога дана када је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да отргне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ иза капија и прозора злурадо подсмехивао јер су се раширене гласине показале тачним. Храм никада није био пунији него тог дана, кад Василије заврши службу Божју, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола. Девојка се појави у пуној лепоти коју само младост може да носи а Бог да створи. Народ занеме, све утихну и мук завлада Божјим храмом. Тад повика Василије: „ Да Бог да, да оно место препукло, ђе онај стајао, ко је први изнио и потворио.” Истог часа пуче грчка плоча и у земљу пропаде неки раде Михић.
Сломљена плоча и данас постоји.”
Друга прича се односи на једну католкињу из Хрватске која је отишла у Острог да јој излече неку болест за коју лека није налазила пуне две године. Другог дана боравка у манастиру девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их свецу. Када се вратила кући мајка и отац је покараше што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан када се пробудила на јастуку поред ње стајаше огрлица али јој се тога јутра и болест поврати.

(Драгомир Антонић; „Обичајник код Срба са народним календаром за 1988. годину)

wwwhercegovac.net