ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Oprosti nam, Mladene, znali smo šta činimo

Otišao je Mladen, ostali smo mi, kukavni. Da doveka živimo sa sramotom. Oni bar koji za nju znaju, koji stida i obraza imaju. Poslali smo na onaj svet jedno nevino srce, neiskvareno, nespremno na količinu zla koja se izlila po društvenim mrežama, onima koje nam služe da prazninu sopstvenih života napunimo tuđim smećem. Ili tuđom nesrećom, kao u ovom slučaju.

Neka nam je prosto.

Za Mladenovu smrt podjednako smo krivi svi – i oni koji su ćutali i oni koji su komentarisali taj skaradni video, podsmevali se jednom mladiću koji je samo želeo da se zaposli, da radi, da ne bude dokon, da ne čeka da mu padne s neba – što je, na žalost, san većine njegovih vršnjaka koji su ostali da žive na Balkanu.

U kaljuzi u kojoj živimo sramota je tražiti posao. U bescarinskoj zoni silikonskih grudi i zadnjica, napumpanih usana i sujeta, iskrivljenih ogledala i pomerene svesti, u kraljevstvu Farmi i Zadruga nije cool raditi na pumpi. Nije cool raditi uopšte.

Otuda i tolika provala zlobe, toliki komentari onih koji misle da su bolji zato što su gori, bezvredni anonimusi hrabri samo kad su u čoporu, hijene iz digitalnog mraka.

Nije Mladen bio žrtva vršnjačkog nasilja, kao što mediji pišu. Zlo ne poznaje godine, i nema vršnjake. Zlo nam se zapatilo u kostima i genima.

Mladen je žrtva polusveta, koji se poslednjih godina namnožio, razmnožio, napravio decu kojima nije pružio ljubav, za koje nije imao ni lepu ni mudru reč. Polusveta koji je svoje potomke pustio i napustio, ostavio na milost i nemilost, da rastu u fingiranom i surovom svetu lajkova i komentara.

Svetu u kome nema milosti, ljubavi, dodira, pažnje, u kome je sve fejk i falš, bruto i neto. Bez ukusa i smisla.

Svetu u kome je, nespreman za svu mržnju koja se u njemu sakrila, živeo i Mladen. U kome, dok ovo pišem, pate i trepere još mnogi Mladeni, Gorani, i mnoge Kike. Svetu koji proždire, guta i one koji su pomislili da vladaju njime, poput pomenute devojčice, kojoj su onomad prilepili etiketu “influeserke”. Dao Bog da nisu. Danas bi verovatno bila živa. Da je ostala samo to što je bila, nežni devojčurak.

Onda nemojte da vas čudi što je u takvom svetu, toj i takvoj deci uzor  primitivac sa benzinske pumpe, što im je iživljavanje nad njihovim vršnjakom tako smešno i tako cool.

“Ne mogu ja ovo izdržati”. Ovo su, po kazivanju prvih komšija, bile poslednje Mladenove reči. Niko ih nije shvatio ozbiljno.

I zato večeras, pre nego što ode na spavanje, oslušnite svoje dete, upitajte ga kako je, muči li ga šta. Ako ćuti, zagrlite ga, recite mu da ga volite, privijte ga uz sebe.

A ja ću na ovaj tekst, iako to možda nije po novinarskim standardima, da stavim Mladenovu fotografiju. Da nas gleda i opominje.

Počivaj u miru, dečače. I ne tuguj tamo gde ideš. Ne osvrći se. Napustio si grozno mesto.

Mesto u kome duša više ne stanuje.

Antonije Kovačević