PERIJEDOR, 18. juna – Prijedorčanka Mira Radić i u sedmoj deceniji se bavi zanimanjem neuobičajenim za ženu, zanat izučila u nekadašnjem gigantu “Celpaku”

  Mira Radić u svojoj radionici

Mira Radić u svojoj radionici

DA je istina u tvrdnji da nema teškog posla koji žena ne može da savlada, potvrđuje životna priča Prijedorčanke Mire Radić. Jedna je od retkih žena koje vikluju elektromotore. Posebna je i po tome što se ovim poslom svakodnevno marljivo bavi, iako je u sedmoj deceniji. Ovim zanimanjem, neuobičajenim za ženu, zaradila je penziju, a i danas je jedan od najtraženijih prijedorskih majstora.

A SVE je počelo gotovo slučajno, pre skoro pet decenija, u nekadašnjem prijedorskom privrednom gigantu “Celpaku”, gde je konkurisala za posao – kuvarice.

– Predala sam molbu za posao kuvarice, ali sam, kao dobar đak, sa još tri devojke, završila na radnom mestu viklera elektromotora. Tada nisam tačno ni znala o čemu je reč, ali sam otišla na zanat i učila od majstora. Bila sam željna znanja, išlo mi je od ruke i odmah sam zavolela posao – priseća se Mira svojih početaka.

Da bi pojasnila svoje zanimanje, objašnjava da je potrebno mnogo strpljenja i, kako kaže Mira, igre živaca.

– Najjednostavnije rečeno, mi, vikleri, iz motora vadimo stari bakar i stavljamo novi, zamenjujemo sve što treba zameniti i puštamo motor u pogon – objašnjava Mira. – A koliko je bio ozbiljan posao u “Celpaku”, dovoljno je reći da je Fabrika celuloze i papira imala čak 3.000 motora koje smo popravljali. Bili su to ogromni motori od 100 kilovata, pa nas je radilo po dvoje.

TAKO već decenijama vikluje motore i, kako kaže, nikada se nije pokajala zbog izbora zanimanja. Zanat zlata vredi, jer je tokom proteklog rata, zahvaljujući njemu, prehranila porodicu. Seća se da su to bila najteža vremena, kada je ostala bez posla, ali se u očaju osmelila da pokuša samostalno da se bavi viklovanjem motora u svojoj radionici.

– Nisam imala šta da izgubim. Jednostavno, posao sam pokrenula u svom dvorištu, iz nužde. Imala sam osnovno, a onda je posao krenuo i počela sam da zarađujem. Kako tad, tako i sad. Doduše, sada mnogo manje, jer mi je sasvim dovoljno da mesečno popravim dva motora i tako, dodatno, uz penziju, zaradim za normalan život – kaže Mira.

IMAJUĆI u vidu da je njeno zanimanje neuobičajeno za ženu na Balkanu, uvek je bila atrakcija. I kao mlada, a pogotovo danas. Kaže, mnogi koji dođu kod majstora ne veruju da je ona stručna, pre svega zato što je žena. Ipak, Mira je na to odavno navikla, pa sve začuđene, svojom spretnošću, brzo razuveri.

 

I baš zbog te spretnosti, njena radionica ni danas nije pusta. Uvek neko traži pomoć i uvek je nekome potreban vikler ili viklerica, kako Mira sebe naziva.

NASLEDNICI

JEDINU prijedorsku “viklericu” muči što svoje umeće nema kome da prenese.

– Moji sinovi nisu zainteresovani, a nema ni drugih koji bi želeli da nauče ovaj posao. Nekako, danas niko nije zainteresovan za zanat. Kada bi mladi shvatali koliko takvo znanje vredi, dva puta bi razmislili – kaže Mira Radić.

Novosti.rs