Malopre sam saznala da mi se upokojila komšinica.
Starija ženica koju sam doživljavala kao svoju baku.
Uvek me je oslovljavala sa ,,luče moje”.
Pisala sam vam o njoj, o tome kako bi mi donosila grisine u vreme posta sa rečima ,,znam da postiš”.
Mesecima je nisam videla, nije dolazila zbog virusa.
I u ovom času baš to mi je najžalije.
Bojim se da smo svi izvesnost od zaražavanja stavili ispred izvesnosti od smrti.
Naravno, treba da čuvamo i sebe i jedni druge, ali ovaj virus može još dugo potrajati, a naš život, život naših bližnjih možda i ne.
Nemojmo da zakasnimo.
Da, svi imamo svojih obaveza, u školi, na fakultetu, na poslu, u porodici, sve navodno nemamo vremena, novca, imamo prečih stvari, a onda dođe smrt i osećamo kako smo zakasnili…
I da možemo da vratimo vreme sve bismo drugačije.
Ali ne možemo.
Zato… Grlimo one do nas što duže, ljubimo ih, provodimo vreme sa voljenima barem delom koliko provodimo odnosno gubimo vreme na društvenim mrežama.
Ne čekajmo, ne odlažimo, jer jedno su naši planovi a život je nešto sasvim drugo.
Virus, vreme, zdravlje, godine, život sve će to proći, nemojmo da nam ostane kajanje…
Pomenite u molitvi dobru baka Grozdu.
Ne sumnjam u spasenje njene duše, bila je divna.
🌸
Izvor: Bogorodičin venac
Na slici je baka Ristana Ćirić, rad umetnika iz Hong Кonga Fu Man Jat-a po originalnoj fotografiji Tanjice Perović
