Sećam se kako smo duž dvorišta imali dve žice za sušenje veša.
I kako bih stajala uz baku ili mamu dok prostiru opran veš na istoj.
Za mene su bile visoko postavljene, mogla sam samo da ih posmatram i dodajem im.
Ne bilo kako i ne bilo šta, tačno se znalo gde se šta prostire.
Кako bi rekli stariji – znao se red.
Počinjalo se od peškira koji su se postavljali bliže ulici, dok se na drugom kraju prostirao intimniji veš koji je bio bliže kući.
Taj red kome su nas učile majke i bake, koje su takođe bile naučene od svojih majki i baka, nosi sa sobom lekciju važnosti čuvanja intime.
Znalo se šta se iznosi za “oči” ulice a šta se zaklanja.
Pod ovim ne mislim samo na donji veš i čarape već pre svega na važnost čuvanja intime braka, porodice.
Prljav veš se nikad nije iznosio i prostirao, već samo opran.
Što ne znači da se prljavog “veša” treba stideti (jer svi ga imamo) i čuvati ga, ali ga treba u domu, u kom je fleka i nastala, oprati.
Кoliko je to moguće, jer svi znamo, ne može se svaka fleka ukloniti.
I dobro je da neke ostanu, ne da bismo jedni druge za nastanak određene fleke uporno krivili, već da bi nas ista opominjala da treba da smo pažljiviji jer ne može se uvek sve u pređašnje stanje vratiti.
Ono što smo mi isprljali, umrsili, pokidali – očistićemo, odmrsiti i zašiti.
Niko drugi do mi.
Nigde drugo do u našem domu, u krugu naše porodice, jer postoji tkanina koja je osetljiva, tuđe ruke za nju mogle bi poput trnja biti.
Nemojmo je u isto bacati.
Zato se svi bavimo isključivo svojim “vešom” i “mrljama”.
Nemojmo tuđe gledati i komentarisati dok je korpa prljavog “veša” i u našim domovima puna.
Ne treba svako (o)delo da izađe na videlo.
Bogorodičin venac
Fotografija: @mia_salfeddjo
