LAKTAŠI, 02. februara – Razmislite…nakon što pročitate ovu priču.  Odrodismo se. A nema nam napretka dok “svoju krv” ne prigrlimo…

“Glas Laktaša” vam želi laku noć,  uz riječi Nedeljka Popadića, ovaj put…

folklor

A GDE SAM JA

Gledam film. Uz film se lakše utone u san. Gotovo da sam siguran da ga neću odgledati do kraja. Ipak:
Gospodin sedi za stolom. Crno odelo i kravata sa crno-sivim prugama dobro mu stoje i on to zna. Siguran je u sebe i svoj šarm od neba dat. Smeje se. Već joj stidljivo dodiruje ruku. Preko puta stola ona, u beloj košulji od satena… Broš kakvi se ne nose više. Ne sklanja ruku, oseća njegove prste na svojim. Nesigurna je, ali i srećna. Vlasnik moćne kompanije, nesanica mnogih žena, veče posvećuje njoj. Bila je iznenađena kada je pozvao. On je duhovit i ona se smeje. Skupi šampanjac stiže na sto. Ljubazno je moli da mu priča o sebi, mada ga to mnogo ne zanima, jer ključ od sobe ima u džepu sakoa. I ona govori. Sluša je. Lupa šakom o sto zaključivši da su i njen i njegov otac iz istog mesta. Ona se takođe smeje i govori i dalje. Čovek prosto ne može da veruje da je njen otac automehaničar, jer je to i njegov otac, koga nije dugo video. Ona govori da njen otac ima konje. I njegov ima konje. Ona nastavlja s pričom. Osmeh čoveka postaje iskrivljen i više to osmeh nije. Ona govori da zna da ima brata, mnogo starijeg, kog nije videla nikada. Rodila se nakon što je brat napustio ranč. Nikada se, kaže, nije vratio. Gospodin ispija čašu do dna i sa stola povlači ruku. Posmatra crte njenog lica i oči mu postaju mutne. Povlači nogu k stolici, koja je do malopre bila blizu njene. Pali cigaretu i pita je za očevo ime. Ona izgovara ime njegovog oca. Čoveku brada zadrhti i počinje da plače.
Ne samo da uz film nisam zaspao, nego me je potpuno rasanio. Ustajem iz kreveta i tražim cigarete. Posmatram s prozora avion koji se pretvara u tačku na severu. Možda je u avionu moja sestra od ujaka, koju nisam od detinjstva video. Zašto kroz život grabim sam? Možda je u toj tački moj stric. Gde su moji ujaci? Gde su moji stričevi? Gde su njihova deca? Gde su deca njihove dece? Neke druge ljude oslovljavam sa „brate“… Nečije sestre nazivam svojim. Tuđim sinovima govorim „sine“… Na severu više nema ničega, ali drugi avion sleteće u moj grad. Koga to neću dočekati? Koga to neću zagrliti? Čekaju ih neki drugi ljudi. Uzalud im bake i deke sa neba, pokazuju prst u pravcu moje kuće. Oni baku i deku ne vide.
Neko je noćas, negde daleko, možda doživeo nesreću. Nečiji auto se zabio u šleper. Moja krv, ista krv kao u mojim venama, prosula se po asfaltu. Drugi ljudi će trčati do bolnice, ali ne i ja. Tuđa usta će kukati. Tuđe grudi će ridati. A gde sam ja? A gde sam ja?
– Bože, čuješ li me?
– Čujem te. Kaži?
– Bože, kad ću da povratim zemlje otete?
– Kad povratiš braću i sestre, sine moj!
Nedeljko Popadić
Iz knjige BELEŠKE, ZAPISI, PESME I PRIČE