LAKTAŠI, 20. januara – Depresivnim, bolesnim, razočaranim, zabrinutim i unesrećenim, Mihajlo Babić iz Gornje Jurkovice pruža terapiju pomoću pesme i harmonike.
Ovaj veseljak, poljoprivrednik i večiti optimista smatra da je njegova uloga bitna za komšiluk i ostale kojima je teško. Zato Babić kojeg u ovom potkozarskom selu prepoznaju po nadimku Bajo, ne propušta priliku da zasvira na krsnim slavama, rođendanima, punoletstvu, pokrivanju kuće, susretu rodbine i prijatelja.
Zimus su Jurkovčani obeležili asfaltiranje puta, pripremili trpezu jela i pića u seoskoj školi, gde je takođe Bajo bio glavni zabavljač.
– Nema događaja ni porodičnog slavlja na koje mene ne pozivaju. Traje tako pola veka, nastojim svuda stići i u tome uglavnom uspevam. Najteže mi je kada se poklope termini, ali i tada pronalazim kompromis, pa odem malo na jednu, malo na drugu stranu. Uvek se to nekako iskombinuje – podseća Babić u pauzi kozaračkog kola u kojem su, opet uz njegovu harmoniku, slaveći završetak asfaltiranja puta, zaigrali Jurkovčani.
Svi oni, smatraju da bi njihovo selo bilo siromašnije, bez duha i optimizma, bez Bajine harmonike.
– Živimo u teškom i depresivnom vremenu, izloženi lošim informacijama. To se negativno odražava na ljude koji su potpuno zbunjeni, zabrinuti, ne znaju ni gde bi niti šta da rade i kako da se odbrane od sivila i crne hronike. Zbog toga je Bajina uloga važna, mada je on skroman i ne želi mnogo da o tome priča, da hvali svoje postupke – pričaju Jurkovčani nadmećući se u izboru lepih reči za svoga veselog komšiju.
Babić, na naše insistiranje, priseća se svakojakih događaja i iskustava, gde je pesmom stvarao ugođaj kojeg dugo pamte i prepričavaju.
– Dešavalo se da jednu pesmu uzastopno sviram i pevam po deset puta zaredom. Sećam se velikih seoskih hitova “Vojsko moja”, “Kad u vojsku ja polazim”, “Od Vardara pa do Triglava” i tako redom. Voli narod da mu se zapeva i kada pokriva kuću, ali i kada kupi novi traktor, nabavi preko potrebnu mehanizaciju, kada mu posao dobro krene ali ponajviše slave ženidbu, udaju, rođenje sina, ćerke, unučadi – objašnjava Bajo.
Svirao je, kaže, čak po deset noći zaredom na oproštajnim večerima, povodom odlaska u JNA.
– To je bilo lepo vreme, kada sam pesmom još više uveseljavao veseljake, a sada pokušavam, na isti način razveseliti, uneti malo optimizma i dobrog raspoloženja među tužne, opterećene sumornom svakodnevicom. U tome je moja uloga sada drugačija, specifična u poređenju sa predratnim godinama – otkriva Bajo razlike života u Jurkovici pre i sada.
Presudnu ulogu, energiju u svojoj nesvakidašnjoj misiji crpi u porodičnom krugu, od svojih ukućana. To su supruga Milka, sin Zoran, snaha Sandra, ćerka Zorica i četvoro unučadi.
Poljoprivrednik i muzičar
Dušan Popović koji se u Jurkovicu, zajedno sa suprugom Rosom vratio nakon penzionisanja u Sloveniji kaže da je Babić uzoran u svemu, ponajviše u sviranju, ali i na njivi. Bajo se bavi poljoprivredom, veli Popović, a kada odloži čizme i radnu uniformu, tada oblači odelo, obuva cipele, uzima harmoniku pa na veselje.
Blic
