LAKTAŠI, 06. maja – “…Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi „đurđevdanski uranak“. U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce-kasarne – sa brda iznad Bembaše. Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše te Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Кolone su se susrele na Obali Кulina bana gde su dočekali voz smrti. Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskokolosečne železnice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad.

Đurđevdan

Pred očima srpskih mučenika na Obali Кulina bana pojavila se duga kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona zatvorenika – od Vjećnice pa sve do Elektrocentrale.

 

Pesma Đurđevdan nastala je u vozu za Jasenovac

 

U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi. Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim sinovima, a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se izjašnjavali kao Srbi. Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: „Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!“.

 

Na vagonima je pisalo „sedam konja ili četrdeset vojnika“ a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dve stotine ljudi. Voz smrti je tog istog 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su padati u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge“ u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše zapevao je: „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“

 

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme Đurđevdan zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru zbijeni jedni do drugih. Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a njih dve stotine je preživelo torturu. Zahvaljujući preživelima mi danas znamo za ovaj događaj.

 

Pod utiskom ove priče, Goran Bregović je obradio pesmu koju su pevali zarobljenici – „Đurđevdan je“. Ta pesma je u međuvremenu postala planetarni hit koji se izvodi na više svetskih jezika. Ali, na našu veliku žalost, mnogi Srbi danas ne znaju za voz smrti i za pravo značenje ove pesme. Svi smo svedoci da je ona zastupljena na svakoj srpskoj proslavi, uz alkohol i dignute ruke. Bilo bi sjajno kada bismo za promenu počeli poštovati našu prošlost. To je jedini način da nas budućnost ne proguta i da ne dočekamo neki novi krvavi Đurđevdan. Neka je večna slava svim žrtvama jasenovačkog kazamata!“

 

– Vukašin Beatović