O prijateljskom odnosu i dočeku lokalnih meštana prema srpskoj vojsci zna se mnogo.

 

Poznato je da su se u to vreme mnogi srpski vojnici ženili meštankama. Vlasnik hotela “Bela Venecija” na Krfu, u kome je bila smeštena srbska vlada udao je sve tri svoje ćerke za Srbe. Među onima koji su svoju ljubav pronašli na Krfu bio je i budući ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, Aleksandar Cincar Marković koji se zagledao u Krfljanku Idaliju.

 

Ipak, nisu sve ljubavi bile srećne. Upravo jedna takva romansa – velika, a fatalna, opevana je divnoj grčakoj pesmi  “Ne ljuti se na mene, oko moje“ (“Mi Mou Thimonis Matia Mou”). 

 

U tim vremenima stradanja i nesreće rodila se ljubav između Grkinje i jednog srpskog vojnika. Njihova osećanja bila su jaka, ali njegova dužnost prema otadžbini bila je jača i ona ga je odvojila od voljene žene. On je napušta i kreće na Solunski front svestan da se možda nikada neće vratiti.

 

U jednom pismu vojnik svojoj devojci piše da će joj se sigurno vratiti. Čak i ako pogine, doći će u obliku ptice, a ona neka otvori prozor da joj samo poželi laku noć.

 

Devojka je reč svog voljenog preradila i pretočila u stihove. Od tada su je pevali mnogi, a jednu od najemotivnijih verzija izveo je grčki pevač Jorgos Dalaras.

 

Pesma je danas simbol neraskidivih veza koje postoje između Krfljana i Srba, a uzeta je i kao himna grčko-srpskog prijateljstva.

 


“Ne ljuti se na mene, oko moje”

Ne ljuti se na mene, oko moje
Ne ljuti se na mene, oko moje
što u tuđinu odlazim,
ptica ću postati
i ponovo ću tebi doći.
Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi laku noć.
Ne ljuti se na mene, oko moje
što ću te sada napustiti
i dođi na kratko, da te vidim
da se od tebe oprostim.
Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi laku noć.

 

 

/Dnevno.rs/