LAKTAŠI, 12. oktobra – Jedno obično, oktobarsko veče, koje je sustiglo isto tako običan oktobarski dan, ne mora da prođe tek tako – neopaženo. Ne, ako izaberemo da ga obogatimo vanvremenskim stihovima Pabla Nerude, i podijelimo ih sa nekim nama dragim.
“Glas Laktaša” vam želi mirnu noć i topao zagrljaj.
AKO ME ZABORAVIŠ
Hoću da znam jednu stvar.
Znaš kako je to ako gledam kristalni mesec,
crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo,
ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.
E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš da me ostaviš na obali srca
u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana
toga časa
dići ruke
isčupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.
Ali
ako svaki dan
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.
