Poezija za laku noć: “Ako me zaboraviš”

Znaš kako je to ako gledam  kristalni mesec,

crvenu granu

spore jeseni u mom prozoru,

ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo,

ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi

kao da je sve što postoji,

mirisi, svetlost, metali

poput barčica što plove

ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,

ako malo-pomalo prestaneš da me voliš

i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš

ne traži me

jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim

vetar zastava

što prolazi kroz moj život

i odlučiš da me ostaviš na obali srca

u kome imam korena

zapamti

da ću toga dana

toga časa

dići ruke

iščupati svoje korene

u potrazi za drugim tlom.

Ali

ako svaki dan

svaki sat,

pristaneš da mi budeš sudbina

s neumoljivom slašću,

ako se svakoga dana popne

jedan cvet do tvojih usana tražeći me

o ljubavi moja, o moja

u meni se sva ta vatra ponavlja,

u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

i sve dok živiš biće u tvojim rukama

ne napuštajući moje.