LAKTAŠI, 17. novembra – Sedamnaesta knjiga „Svoji na svome”, koju je u porti Hrama Pokrova Presvete Bogorodice u Laktašima vernicima i čitaocima nedavno predstavio autor Radivoje Sarić, bivši arhijerejski namesnik, snažan je vapaj za zavičajem, nostalgično štivo o životu u tuđini i stalnoj čežnji za povratkom. Sarić je rođen u Pečeneg Ilovi kod Prnjavora, kraja odakle su mnogi meštani otišli u inostranstvo, a sela opustela. Velike i lepe kuće uglavnom su prazne, njive neobrađene, škole zatvorene.
„Život je žilav bič”, prepričava Sarić poruku jednog od svojih književnih likova, kao da je njegova. Tako je doživljava. Za njih, kaže, materijalno bogatstvo koje su stekli u svetu nije nadomestilo duhovnu prazninu, niti osećaj pripadnosti drugom podneblju.
„U rodnom kraju zaboravljeni, u tuđini neprihvaćeni. Njihova deca, u pokušaju da govore srpski, mešaju strane jezike, pa ih niko ne razume. Svoje su izgubili, a tuđe nisu prihvatili. To su naši ljudi, moji zemljaci iz Pečeneg Ilove i svih drugih Ilova kod Prnjavora. Nažalost, tako je svuda u ovim srpskim krajevima”, setno o svojim književnim motivima priča literata u crnoj mantiji.
Sarić, čije interesovanje za književnost je počelo davno, kaže da likovi u najnovijoj, kao i u prethodnim njegovim knjigama, nisu izmišljeni, niti izmaštani, jer ne postoji mašta koja može odslikati život. Teofil Dimitrić, arhimandrit manastira Osovica, u pogovoru knjige „Svoji na svome” navodi da Radivoje Sarić može da sabere i napiše knjigu jer je doživeo i proživeo mnoge događaje i iskušenja, a Živko Vujić, književnik iz Banjaluke, u pogovoru iste knjige piše da je to roman o čoveku, zavičaju, Ilovi, Župi, stapajući lično sa univerzalnim, piše ”Politika”.
Ljude, ljudsku sreću i nesreću, radost i tugu, moral i nemoral, humanost, duhovnu snagu, sve je to ovaj sveštenik sa perom zapisivao godinama. Tako su nastajale njegove knjige „Krstoput”, „Umiranje zaborava,” „Neuhvatljivi šapat molitve”, „U domu nebo”, „Pismo i druge priče”…
Moralno pitanje zajednički je imenitelj, zvezda vodilja svih mojih knjiga, kaže Sarić, jedini sveštenik u članstvu Udruženja književnika Republike Srpske.
„Moral je temeljna društvena podloga za sve, za državu, ustanovu, preduzeće, za porodicu, pojedinca… I za mene. Lični primer je vodilja. Ne može se pričati o moralu, a biti nemoralan, pričati o vaspitanju, a ne vaspitavati, niti biti vaspitan, ići u crkvu, a biti nevernik. O tome pišem, ali i govorim,” iznosi Radivoje Sarić svoje životne i literarne stavove.
Toga se držao i kada je gradio i obnavljao crkve u rodnom kraju, u Slatini i Laktašima, gde je najduže službovao, sve do penzionisanja. Velike su njegove zasluge za izgradnju hrama u Laktašima, a posebno za obnovu crkve u malom Blašku, izgrađenu 1740. godine, koju je osveštao Arsenije Čarnojević.
„Hramovi su moje žive knjige jer ih čita narod, posećuje, podržava i čuva. Zato je moje srce puno, jer sam u dugom radnom veku mnogo video, upoznao, nadogradio i zapisao. Tako su crkva i knjiga postale jedno isto”, pripoveda Sarić, nesvakidašnji čuvar istorije, duhovnog vrela i života laktaškog i prnjavorskog kraja.
Kada je pre pola veka sledeći životnu misiju kuma i sveštenika Vida Maletića otišao na školovanje u Bogosloviju Svetog Arsenija Sremca u Sremske Karlovce, maštao je da se u svešteničkoj ulozi vrati u rodno mesto, da pomogne njegovu duhovnu obnovu i sačuva sećanje na ljude, naselja, narodne običaje…
Vrednosti koje je poneo iz roditeljskog doma kao dečak trudio se da zajedno sa suprugom Vericom prenese na potomke. I sada, bez obzira na osmu životnu deceniju, Radivoju ne manjka inspiracije, snage i ljubavi za pisanje. Njegov motiv su brojni potomci, kćerke Aleksandra i Jelena, unučad Miloš, Marko, Lazar, Filip, Irina i Angela, te praunuci Aleksa i Andrej. Oni su, kaže, njegova najlepša knjiga koju nije napisao, ali je doživeo, pa kao dragulj nosi i čuva u srcu.
Milan Pilipović
