Jovana Vranješ (11), djevojčica koju su poslije bratove, bakine, stričeve, majčine i očeve smrti u Kosijerovu, posvojili Brana i Slobodan Marić iz Bardače kod Srpca, tokom januarskih praznika, obradovala je svoje ukućane kiflicama sa sirom i ovčijim mlijekom koje je samostalno pripremila.
Jovana je veoma zainteresovana za kućne poslove, a naročito u kuhinji. Ona često Branu i mene obraduje nekom poslasticom, a mi je u tim poslovima podržavamo. Brana pomaže, ja je ohrabrujem, pribavljam sastojke, uživam zajedno sa njom, jer sve što Jovana pripremi, nama je slatko i ukusno – ispričao je Slobodan Marić za Srpskainfo.
Pripremanje kolača Jovani predstavlja veliko zadovoljstvo, kaže Brana Marić, ona to voli i mi se radujemo svemu, što god radi u kuhinji. Sve što nju čini srećnom, nas još više raduje. Ona u kuhinji ima beskrajnu slobodu.
– Sada je školski raspust, u januaru ima mnogo praznika i ja želim da pomognem, da doprinesem kako bi u našoj kući bilo što ljepše. Dobro mi u tome ide, kiflice najbolje znam pripremiti, a najviše se radujem kada zamirišu iz pećnice – povjerila nam se Jovana.
Podsjećamo, ova vedra i vesela djevojčica, koja je sa jedanaest godina osjetila surovu životnu sudbinu, pronašla je toplinu u kući Slobodana i Brane Marić u Bardači.
Ovaj bračni par, o čijoj plemenitosti i dobroti je prvo pisao Srpskainfo, trudi se da u njihovim mislima mjesto zauzmu ljepša sadašnjost i srećnija budućnost. Za Jovanu je breme nedavne prošlosti, teško, preteško…
Na instirajući mnogo na tome, ona nam je kazala da su tragedije i smrt, u porodici Vranješ u Kosijerovu, često kucali na vrata, sve dok nisu odnijele njene najmiliji, i to redom, baš sve. Prvo je u umro Jovanin trgodišnji brat, potom baka Dosta pa stric Đurađ, kojeg je takođe mnogo voljela. Njena majka Nada umrla je 2014. u 43. godini, a crni barjak zavijorio se na istoj, sirotinjskoj kući i u martu 2020. kada je sa ovog svijeta, u 54. godini otišao i Jovanin otac Milorad, Slobodanov ratni drug i prijatelj iz najtežih dana.
Poslije očeve smrti Jovana, rođena 27. augusta 2010. godine, podsjećaju njeni posvojitelji, kratkotrajno utočište pronašla je u Kosijerovu, u najbližem komšiluku. Centar za socijalni rad iz Laktaša tražio je mogućnost njenog privremenog zbrinjavanja u domu za djecu bez roditelja. U tome su ih preduhitrili Marići.
– Moja supruga i ja, dogovorili smo se da pomognemo Jovani jer smo se, poslije svih tih tragedija, osjećali skrhano, slomljeno… Jovanu smo zavoljeli dok su njeni roditelji bili živi. Milorad, moj ratni drug iz 16. krajiške brigade, djevojčicu je često dovodio kod nas, da je pričuvamo, dok je on radio na dnevnicu u selu – veoma emotivno ispričao je Slobodan.
Zbog svega što je Jovanu zadesilo, kazala je Slobodanova supruga Brankica, odlučili smo da je posvojimo, da se borimo za nju, bez obzira na zakonske komplikacije. Plakali smo, misleći na nju prvih dana, sve dok nije došla kod nas i postala dio naše porodice.
