ЛАКТАШИ, 16. априла – Редакција ”Гласа Лакташа”, преноси бесједу пароха трнског оца Александра Павичара, који је вјерницима у трнском храму говорио о томе у шта су се претвориле сахране у нашим крајевима. Поучну бесједу оца Александра преносимо у интегралном облику и захваљујемо му се на труду и жељи да из угла наше Свете Цркве појасни вјерницима одређене недоумице.
Драга браћо и сестре,
Данас желим да вам говорим на тему о којој, скоро па сви питају, а то је у вези сахрана које се обављају у овом времену у којем живимо. Најчешћа питања која ми многи постављају јесу: Зашто Црква не укине ручак на сахранама? Како сахрану да обавимо у посту, а да се при том не закоље душни брав?
Oдмах на почетку ове моје бесједе морам да кажем да ручак, односно даћа, није прописана од стране Цркве, то је, искључиво, народни обичај. Неки обичаји датирају још из времена када је наш народ био многобожачки, па тако и овај који се односи на припремање ручка (даће) за сахране упокојених. „Даћа“ значи дати. Овај обичај је настао из старе праксе, у смислу давања милостиње (која може бити храна, новац или нешто друго) за покојника. У раној хришћанској пракси храна се давала сиромашнима у име покојника. По учењу Цркве, дијељење хране сиромашнима и милостиња у име упокојенога, духовно су корисни за душу покојника, јер сиромашни добијају храну, а као знак захвалности узвраћају молитвом за душу покојника.
Што се тиче пак израза „душни брав,“ – то је стари народни обичај и односи се на жртвовање и припремање овна уколико је упокојени мушко, односно овце уколико се ради о упокојеној, односно покојнику женског рода. Дакле, „душни брав“ означачава овна, односну овцу за помен душе покојника – це. Православна Црква стоји на становишту да молитва и милостиња помажу покојнику, али жртвовање животиња нема никаквог значаја за душу упокојенога. За разлику од Старог завјета, у коме је приношење животињске жртве било за очишћење гријехова, у Новоме завјету то губи свој смисао. Послије Христове крсне жртве, која је принесена за цијели свијет, више нема потребе жртвовања животиња за гријехе. У посланици Јеврејима апостол Павле за Христа каже: „Не са крвљу јарчијом или јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. Том вољом смо освећени приношењем тијела Исуса Христа једном за свагда“ (Јев 9, 12,28.; 10,10 ).
Прије примања Хришћанства наш народ је био многобожачки, па је тако, иако је примио Хришћанство, са собом пренио и неке од својих обичаја, којих се до данас није одрекао. А један од њих је и жртвовање овна/овце за душу упокојенога/е, иако ован, односно овца, нема никакве везе са душама упокојених.
Свети Јован Златоусти је рекао: „Раскошна сахрана није љубав према покојнику, већ сујета“.
Први хришћани су, сједећи за скромном трпезом, пјевали и читали молитве које је знала већина њих, а нису расправљали о политичким темама или свакодневним проблемима, што данас није случај. Данас, нажалост, све се завршава за претрпаном трпезом (која се, скоро ни по чему, не разликује од свадбене трпезе), повлачењем конобара за рукав уз питање да ли, поред „Нектар“ пива, нема можда, „Јелен“ или „Туборг“, или какво добро вино, у бучним разговорима који немају никакве везе у датом тренутку, као ни поштовањем и молитвом за покојника. Док гори свијећа, на препуној трпези, као симбол свјетлости незалазног царства Христовог, а која је принесена као жртва за покој душе упокојеног- е, нажалост, већина присутних конзумира цигарете, што не приличи мјесту на којем се налазе, јер тиме показују да немају поштовања, како према породици, тиме још мање према упокојеној особи. Понекада се ручак заврши пијанчењем и световном пјесмом, што није у духу наше вјере.
Што се тиче става Цркве у вези опијела и сахране, за Цркву је најважније жито, вино, као и сам чин опијела, све остало су народни обичаји који се могу, ако нису у супротности са учењем Цркве, али не морају испоштовати. То искључиво зависи од породице.
У својој свештеничкој служби сусретао сам се са различитим ситуацијама, од раскошних трпеза па до тога да ручак уопште није припреман. Било је оних који су остављали завјештање породици да се не припрема ручак поводом њихове сахране, већ да се одређена свота новца да у добротворне сврхе, а прије свега: домовима за незбринуту дјецу, болеснима, сиромашнима који немају хране, или да се прилог Цркви како би се купио неки свети предмет, који се користи у Цркви, а који би чувао молитвену успомену на упокојенога.
Наравно, догађали су се и случајеви да породица није била у могућности да сноси трошкове ручка, што им је причињавало велики стрес, јер поред тога што су изгубили вољену особу (која је некада и једина била у породици која је, у новчаном смислу, доприносила уздржавању породице), морали су размишљати како припремити ручак за стотињак или неколико стотина људи који ће доћи на дан сахране. Колико ће људи доћи на сахрану тога дана, то је непредвидљиво. Дешавало се да породици припреми ручак за 150 људи, а на сахрани буде 70, па тиме трошак буде још болнији, јер шта у датом тренутку урадити са остатком толике хране. Такође се дешавало да их дође више од планираог броја, што код породице изазове непријатност, плашећи се да ће неко рећи како породица није на достојанствен начин испратила покојника, и да им је било жао да се потроше.
Има случајева гдје су се породице задуживале, како би одговориле савременом изазову, а потом су годинама враћали дуг. Такве ситуације су знале бити још болније за породицу, самим тим што би, ако би дошло до неких несугласица са онима који су им позајмили новац да припреме ручак поводом сахране упокојенога, имали приговор како су им они спремили сахрану упокојеног, без обзира што је породица поштено вратила позајмљени новац.
Мишљења сам да породица, ако није у могућности да припреми ручак, не треба да се задужује у име покојника и тиме отежава његово стање у загробном животу. Посебно што је данас тај ручак изгубио свој смисао, и то бар из два разлога. Први разлог је тај што се ручак не припрема за сиромашне, односно за они које немају шта да једу. Други разлог је управо то да, од оних који присуствују ручку, нико није угрожен до те мјере да нема шта да једе, па самим тим ручак, иако је жртва, ипак не представља милостињу. Господ Исусу Христос је рекао: „Када чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних“(Лк 14, 13 – 14). Познато је да и данас у многим крајевима, на дан сахране, породица пита да упокојени није некоме нешто остао дужан, ако јесте, да им се јави тај коме се дугује, да му се врати дуг и тако опрости упокојеном у загробном животу.
Многи од чланова наше парохије, а и других парохија, често ми се обраћају са питањем: Ко треба да покрене тему раскошних трпеза на сахранама, да ли свештеник или парохијани?
Мислим да је ово тема коју парохијани треба да покрену, а не свештеник или Црква, како то често људи знају рећи. Цркву не сачињава само јерархија, Црква су, односно дио Цркве, сви они који су крштени. Зато, кад неко критикује Цркву што не заузме став поводом неких појава, а њен је члан, мора бити свјестан да истовремено критике упућује и самом себи. Ниједна појава Цркву не може изненадити, она је Божанска установа и заузела је став према свим појавама, па чак и према онима које се још нису појавиле, а које ће се појавити. Тај став Цркве изражен је у Христовом јеванђељу. Црква своје ставове непрестано саопштава, али њени чланови их не чују, јер не учествују активно у животу Цркве, а и они који их чују, често се оглушују о исте.
Овдје се ради о обичају који је народ измислио, а не о некоме црквеном правилу. Црква је увијек ту да подржи добре идеје које могу бити од помоћи, како појединцу тако и цјелокупној заједници. У оваквим случајевима, као и у свим другим, иако јесте, а иако није другачије могуће, као и увијек, Црква заговара скромност. А та „скромност“ коју Црква предлаже својим члановима у оваквим ситуацијама, јесте оно што је најкорисније за душу покојника, а то су: свијећа и молитва. Нема породице, а ни појединаца који овако нешто не би могли жртвовати за своје упокојене. Црква нема право ни у чијем дому да намеће правила живота која се не тичу вјере, а и она која се тичу вјере, Црква их не намеће, већ их препоручује као спасоносна.
Из разговора са породицама које су имале смртне случајеве, данашњи начин организовања сахрана је заиста оптерећење за и онако скромне буџете породица. Скоро сам имао случај да су муж и жена умрли у двадесет дана, па је породица питала да четрдесетодевни помен за упокојене обаве заједно. Схватио са да породици проблем представљају трошкови ручка, па сам и савјетовао да ручак, ако већ спремају, могу спремити заједно, а да помен обавимо онако како је то прописано од стране Цркве, свакоме од упокојених кад му и падне. Оно што можда више погађа породицу од ручка, јесте то што на дан сахране или када се праве молитвени помени упокојених, нико нема времена да узме учешћа у молитви за покојника која се обавља у Цркви, али када је у питању ручак, сви имају времена да чекају, ако треба и неколико сати. Ако не узмемо учешћа у молитви за покојника која се обавља у Цркви, тиме показујемо да нам је једини повод доласка на опијело или четрдесетодневни помен управо ручак, што није био случај код првих Хришћана.
Шта најчешће људи који су дошли на сахрану питају свештеника и шта му сугеришу? Најчешће питање: „Оче, гдје је ручак?“ А најчешћа сугестија: „Оче скрати, не развлачи! Зима је, вруће је, пада киша…“ Управо овакво питање и сугестије откривају намјере оних који су дошли на сахрану. Породица се осјећа непријатно да каже да имају жељу, да они који долазе на помене, првенствено узму ушећа у молитви, а други немају осјећај за то. Данас, када се обављају молитве за упокојене, вјенчање и крштења породица размишља о онима који требају да дођу како им се прилагодити, умјесто да буде супротно. На дан сахране упокојени мора бити у центру пажње, на дан вјенчања су то младенци, а на дан крштења то је крштавани и, наравно, њихове породице.
Апостол Павле каже: „Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу“ (Рим 12, 15).
Мислим да је тешко очекивати да се у нашем народу укину ручкови на сахранама, зато ове ријечи апостола Павла могу бити кључне за ову тему. Апостол Павле нас позива да будемо солидарни са нашим ближњима, тј. да са њима дијелимо и радост и тугу. Познато је да у нашем народу постоје обичаји, да кад одлазимо на свадбе, крштења, рођендане и друге радосне догађаје, дарујемо оне који се тога дана крштавају, вјенчавају, ако не више, бар у износу да покријемо трошкове које смо им направили, најчеће кажемо: „Да платим бар столицу“. Нажалост, данас људи дођу на опијело, па чак ни свијећу не донесу, ту малу жртву за покојника, већ домаћин мора исту да им да.
Прије десетак година био сам на сахрани у селу Сурјан – Мркоњић Град и ту сам видио један изузетно лијеп и хвале достојан обичај, а који досеже из старина, а то је, да свако од комшија ко је дошао на сахрану донио је себи нешто за јело, као и за друге који су дошли из даљине, без обзира што је породица припремила ручак. Ово је само примјер како се некада наш народ солидарисао са својим ближњима у свим ситуацијама, било да је у питању жалост или радост.
Данас имате мјеста гдје су на сахранама уведене кутије, у које они који долазе остављају новац, као вид помоћи ожалошћеној породици, да би породица могла да снесе бар дио трошкова за сахрану, што је, наравно, за похвалу.
Мој лични став је да, ако се већ спрема ручак, то буде скромно. Јер заиста, данашња трпеза на дан сахране ни по чему се не разликује од трпезе на дан свадбе, осим у дужини задржавања на истој.
Даље, неке пропратне обичаје, приликом одласка на сахрану, треба избацити и новац који би се на то потрошио преусмјерити породици, да се помогне у датој ситуацији.
Затим, треба да се подижу скромнија спомен обиљежја, и то у облику крста. Да се зна коју вјеру је упокојени исповиједао, тј. да је вјеровао у Христа распетог и Васкрслога.
Дакле, треба се држати своје вјере, а не сљедити савремену моду и не опонашати друге, при том не марећи да ли ће се неко подсмијавати или нас посматрати као заостале.
Парох трнски – отац Александар Павичар
