Taj dan je morao doći. Dan u kome će mi se sve ono što je radio dok sam bila trudna – vezivao mi pertle, obuvao me, pa mi čak i nokte na nogama sjekao u devetom mjesecu – vratiti.

Jedna rečenica bila je dovoljna.

“Moraćeš da me ošišaš.”

Ja?!

“Da ti, pa ko će, neće valjda ona” – pokazao je na naše 12-godišnje čedo koje je u ovoj, kako biješe, sedmoj nedjelji izolacije (više ne mogu te nedjelje da izbrojim) već pustilo korijenje na stolici u svojoj sobi, prenosi Blic.

Ona je pustila korijenje, a on – zulufe i kovrdže. Kosa na tjemenu prorijeđena dobila je neki čudan paperjasti volumen, na potiljku su se uvrtali krajevi, sve u svemu – blagi užas. Ali ako mi vjerujete, meni to stvarno nije smetalo, nije kao da izlazimo negdje.

Hoće ipak moj muž da lijepo izgleda u karantinu i sebi i meni, i šta ja sad tu ima da se bunim! Kakva bih to žena bila da se tome protivim.

I tako ti uveče sjedosmo da se dogovorimo, on s mašinicom, objašnjava mi šta je “petica”, gdje je dugme, gleda ona mašinica mene, gledam ja nju… Nikada me to u životu nije zanimalo! Za sve što mogu, odem da mi drugi urade. Nisam neki talenat ni za nokte ni za feniranje, a kamoli za šišanje. Ali jedno su nokti (skinula sam sebi gel-lak), a drugo mašinica kojom mogu muža očas da pretvorim u Van Goga.

I da, to je moglo da se desi, kada mi je odjednom oteo iz ruku onu mašinicu da popravi rupu nastalu kada sam rekla “ma daj, to je sada taj fazon, kao u seriji Peaky Blinders”.

– Ako hoćeš, može i u našoj verziji, znaš ono kao što je Bjela nosio u “Senkama nad Balkanom”? – pokušala sam da malo relaksiram situaciju u kojoj smo oboje shvatli da s jedne strane ima rupu kao da ga je neko očerupao, a s druge je kao sve ok.

– Meni nije jasno, tolike godine živimo zajedno a ti ne znaš kako se muškarac šiša – ‘ladno je to izgovorio, kao da je moja dužnost da gledam i memorišem kako se muškarci šišaju. (Inače, rasla sam pored Ljilje, moje prve komšinice frizerke, sve nas je redovno lindrala.)

Odbila sam mu to na izolaciju.

Nastavili smo u tišini da radimo.

– Pa uzmi lijepo na gore vuci tu mašinicu, ne u pravcu glave, nego onoga što hoćeš od frizure – kaže on.

Čuj frizure, mislim se ja. Frizura je pojam. Zar se nismo dogovorili da ti samo malo skratim te kovrdžice i paperje na vratu. On sad meni – frizura! O, pa to mora da znači da ja ipak nešto postižem s ovim šišanjem, kriterijumi mu rastu. Dobro je, mislim se, što on ne vidi ovu krivulju pozadi. Eskponencijalnu, ako me razumijete.

U tom momentu ja kao da dobih neku snagu i vjeru u sebe.

Uzela sam i makaze, da li vjerujete, pa malo ovdje, malo onde, malo gore na temenu, pada ona kosa oko nas, ja u zanosu… Tu i tamo ga uštinem mašinicom, čujem “jao!”, ali idem dalje, šišam li šišam.

Zeznuto je bilo oko tjemena. Ali stigle su riječi utjehe.

– Ne brini za to, to nijedan frizer ne može da riješi – opa, idemo, mislim se, sad sam u rangu frizera.

Preskočila sam vam moje demonstrativno bacanje mašinice, naše dijete koje se odlijepilo od stolice u nadi da će joj biti zabavno, pa je pobjegla istog momenta kada je shvatila da je na pomolu razvod braka.

A na kraju je sve bilo ok – samo malo da mu poraste desni dio gdje je ona rupa, ali i to će taman do tog 27. aprila.

Kažu psiholozi da sada mnogi od nas u ovom “zaključanom svijetu” “otključavaju” neke vještine, pa eto, neka ovo bude moj doprinos. Svaka vama čast,frizeri, ali izgleda da sam ja od moje komšinice Ljilje ipak nešto pokupila.

Srpskainfo