Ovo je jedna od najvećih porodica u Srpskoj i po nezvaničnim podacima, najveća porodica u Banjaluci, u kojoj su sva djeca maloljetna.
Desetoro djece, sedmoro đaka i troje predškolaca, nije to mala stvar.
Valja sve njih nahraniti, obući, obuti, opremiti za školu, vaspitati, pomaziti, liječiti ih kad su bolesni i utješiti ako ih nešto rastuži. Srećom, rijetko su oni bolesni, još ređe tužni.
Da je lako, nije. Borba, iz dana u dan. Ali i velika sreća. Najveća!
– Čim smo se uzeli planirali smo veliku porodicu. Nisu se nama djeca desila. Svako od njih je željeno dijete, dočekano s radošću i ushićenjem. Oni su moj život. Oni mi daju snagu i samopouzdanje. Ja sam najsrećnija majka na svijetu – priča mama Suzana ekipi Srpskainfo.
Kada je rađala dvoje najmlađih, blizance Lanu i Nenada, svoje deveto i deseto dijete, imala je samo 32 godine. Bila je, dakle, u dobi kad mnoge današnje žene tek planiraju brak i potomstvo.
Taj je porođaj jedva preživjela. Rascijepila joj se maternica, otkazao bubreg, oštećena jetra, oslabljeni srce i pluća.
– Bila je klinički mrtva. Dva mjeseca se borila za život. Hvala bogu, izborila se i vratila se našoj djeci – kaže Suzanin suprug Željko.
Suzana sada živi sa jednim bubregom, oštećenom jetrom i posustalim srcem. Išla je na dijalizu, više ne ide.
Preporučivali su joj operaciju, ne usuđuje se da ide pod nož. Boji se, kaže, da neće preživjeti, a šta bi onda njena dječica bez nje.
– Nisam žena, kakva sam nekad bila. Zbog lošeg zdravlja ne mogu ništa da radim. Samo čuvam djecu i ovo po kući, starije kćerke mi pomažu – kaže skromno Suzana.
Briga o suprugu, domaćnstvu i desetoro djece, eto, na njenom jeziku znači “ne raditi ništa”.
Ni tata Željko nije baš zdrav. Od 2007. godine, kad ga je na poslu zadesio infarkt, kuburi sa srcem. Ali, to mu je posljednja briga.
Nema kad misliti o sebi i svom zdravlju. Ima on preča posla: valja plaćati struju, jednom zamalo da mu je isključe zbog zaostalih računa, pa nabaviti hranu, ogrijev, odjeću, obuću… za toliku porodicu. Valja sve to zaraditi.
Porodica nema redovnih primanja, osim skromnog dječjeg dodatka od stotinak maraka. Sve ostalo tata Željko mora da zaradi, na nadnicu.
Mesar je, i to dobar, pa ima posla, a radi i sve drugo što mu se ponudi: u šumi, na građevini, u polju.
– Bio sam zaposlen, radio sam za platu, ali se nisam mogao uklopiti. Plata 700 KM, a radi se svaki dan i to udarnički, ništa drugo nisam mogao stizati. Naprosto, nismo mogli živjeti od moje plate, morao sam okrenuti list – kaže Željko.
Ali, ima on plan. Ima jedan san. I čvrstu riješenost da ga ostvari.
– Već odavno planiram, a uz pomoć dobrih ljudi to polako i ostvarujem: da ovdje, pored kuće, sagradim štalu, sa malom klaonicom i pecanom. To mi je struka, ide mi od ruke, a pomogao bi mi i stariji sin Nemanja, njega to zanima, hoće da upiše školu za mesara – priča Željko za Srpskainfo.
Kad bi to ostvario, veli, mogao bi, prodajući jagnjad, jariće i prasiće, zaraditi dovoljno za porodicu, za pristojan život bez straha od neimaštine. A i za sebe bi uvijek imali dovoljno hrane na stolu.
Supruga Suzana ga, svim srcem, podržava u tom naumu. I njoj je ta klaonica i pecana velika, jedina želja.
A i njihova djeca imaju želja i planova. Itekako. Svako do njih, priča za sebe.
Raduju se gostima, sve se nadmećući koje će prije ispričati svoju priču.
Dobro, ne baš svi. Dvije najstarije kćerke, srednjoškolke, vješto su eskivirale “slikanje za novine”. Ne uklapa im se u imidž. Roditelji to poštuju.
Ali, zato dvoje najmlađih već znaju šta će da budu kad porastu. Nenad (4) će, veli, biti vozač, voziće one veeelike kamione.
Njegova sestrica bliznakinja, Lana, jedva čeka da postane velika devojka, pa da kuva ručak za puno ljudi. Kuvarica, dakle.
Sunčica (6) je najglasnija i najrazgovoljivija. Odmah je ekipi Srpskainfo spremila “čajanku”. Dok nam u plastičnim sudićima nudi izmaštani čaj, raspreda kako voli ćuke i mace, pa bi mogla biti doktorica za životinje.
Ali, voli i da se šminka, pa razmišlja i da bude šminkerka. Razmisliće. Ima kad.
Nestašni Milan (7) je, očigledno, glavni mangup u porodici. Nema pojma šta će da radi kad poraste, za sada ne radi ništa. Doslovno.
Ide u drugi osnovne, u isti razred sa sestrom Željkom (8), odlikašicom, i nemilosrdno se “grebe”. Kad nešto ne zna, a to je počesto, jer Milan ne mari za školu, Željka mu pokazuje.
– Nekad mi sestra i zadaću napiše, ali učiteljica to odmah primijeti i onda zlo – veli mali Milan i nonšalatno priznaje da ne zna baš sva slova i da mu nije najjasnije to sa ćirilicom i latinicom.
Željka je tatin i mamin ponos. Najbolja u razredu. Piše najljepše lektire. Vrijedno uči i malo priča. Tačno se vidi da je sebi zacrtala put: da se kroz školovanje izbori za bolji život.
Ivana (10) i Milana (12) su zadovoljne trojkama u đačkim knjižicama. Sretne su što žive u kući punoj braće i sestara, ali se njih dvije, nekako, drže zajedno. Posebna partija.
– Voljela bih da završim školu za masere. To je lijepo zanimanje. Ali, moraću da popravim ocjene, da bih mogla da upišem tu školu – kaže Milana.
Nemanja (14), najstariji među osnovcima u porodici Savanović, već je ozbiljan momčić. Nadgleda mlađu braću i sestre, pomaže ocu u dvorištu i oko koza, koje gaje da bi popravili skromni kućni budžet. Već je odlučio: on će tatinim stopama, učiće za mesara.
A možda će, iz hobija, otvoriti i mali azil za napuštene kućne ljubimce.
– Imam u dvorištu nekoliko ćuka i maca. Roditelji mi kažu da ih stalno “dovlačim”, ali se ne ljute zbog toga. Šta ću, moram. Ljudi su bezosećajni, često ovdje dovezu pse i mačke, samo ih izace iz auta i jadne životinjice nemaju kud. Pa ih ja hranim i pazim – kaže Nemanja.
Pomažu mu u tome i mlađa braća i sestre. Svakom se mačetu i kučetu obraduju, kao najljepšem poklonu. Kao da nemaju dovoljno društva i razbibrige.
– Nekad mi gnjave moje životinjice, ali dobri su, kad ih opomenem, poslušaju me. I inače me slušaju, dobra su to djeca – kaže pokroviteljski Nemanja, nezvanični šef male raje u Savanovićima.
A njegov tata Željko, ubijeđen da se njegov san o malom porodičnom biznisu već ostvaruje, s ponosom pokazuje štalu ispod kuće. Dobro, nije baš prava štala, ima samo zidove i krov, nedostaju još struja, voda, keramika, prozori, vrata…
– Što bi se reklo, fale još dva kraja i sredina, ali dobro, jedno po jedno, riješićemo i to – kaže Željko.
Zahvalan je ljudima koji su mu pomogli, posebno Predragu Čivčiji, privredniku iz sela Podršnica kod Mrkonjić Grada, koji je organizovao donatorsku akciju u Njemačkoj i tako sakupio novac kojim je sazidana štala.
Ali, treba tu još puno toga. Kad se građevinski radovi završe, tek onda valja nabaviti stoku, pa alat, šurilice, dizalice, komore, opremu za pecanu…
– Znam ja da je to veliki poduhvat, ali šta ću, moram nekud okretati, da Suza i ja izvedemo ovu djecu na put. Samo da krene, da se počne raditi, ja bih onda od zarade, malo po malo, odvajao i nabavljao opremu koja nedostaje – kaže ovaj energični otac desetoro dece.
Ove godine ispekao je samo jednu pečenicu za Božić, za svoju porodicu. Ali, tata Željko, nepopravljivi optimist, nada se da će već dogodine božićne prasiće pripremati i peći i za svoje mušterije.
Kada smo ga pitali da li u januaru 2022. i mi možemo doći da naručimo pečenicu, spremno je odgovorio:
– Nema potrebe da dolazite, samo pozovete telefonom i spremite novac, sve ostalo je naša briga. Znači, vidimo se dogodine – kaže Željko.
